Блеферски водич кроз хорор

Из Лазар Комарчић

Садржај 1 Четири разлога за блефирање о хорору 2 Теорија хорора 2.1 Хорор — атмосфера или жанр 3 Хорор књижевност 3.1 Традиционални хорор 3.2 Нови хорор 3.3 Бљузгапанк 3.4 Антологије 3.5 Блурбови 4 Хорор филм 4.1 Неми период 4.2 Холивудски хорор 1930–1968. 4.3 Хамеров студио 4.4 Нови талас (1968-данас) 4.5 Италијанска школа 4.6 Хорор филм и цензура 5 Хорор музика 6 Хорор стрип 7 Хорор периодика 8 Ко је ко у свету хорора 9 О аутору

Четири разлога за блефирање о хорору

Могло би се набројати више стотина јаких разлога за вешто скретање разговора на терен хорора и коришћење блефа у истом, али због ограниченог простора у овој књизи, ми ћемо навести само четири најважнија:

Хорор је „in“

Ово је сушта истина и никако се не може порећи да је хорор толико присутан у медијима — који свима нама у доброј мери одређују начин живота и комуникације — да је „in“ већ најмање две деценије. Заправо, од халабуке која се дигла око шармантног филмића са насловом Истеривач ђавола, хорор је, да употребимо жанровску терминологију, устао из мртвих и ево, дан-данас неупокојен тумара около и препада недужне жртве које то најмање очекују. Чим приметите да је разговор групе људи пред којима желите да оставите известан утисак зналца — макар то било и на пољу хорора — запао у жабокречину дневне политике и социјале, бодро реците нешто попут: „Знате ли шта је Клајв Баркер, славни писац хорора, недавно изјавио поводом рата у Босни?“ Баркер, наравно, није о томе изјавио ништа, али можете бити сигурни да то нико у групи о којој је реч не зна (осим у мало вероватном случају да је купио и прочитао ову књигу), па слободно можете наставити било чиме што вам падне на памет и увући саговорнике лагано и неосетно у тему у којој ви пливате као риба у води. Пошто је хорор „in“ много више него што су то досадне ствари о којима су ваши саговорници до тада разговарали, они ће се спремно изложити вашем блефу, тако да ћете кући отићи са блиставим ореолом „in“ типа.

Помоћу хорор блефа лако можете смувати рибу/фрајера

С обзиром на то да сте, захваљујући хорору, стекли „in“ репутацију, ово се природно надовезује на претходни разлог. Дотична особа слушаће вас са дужном пажњом и остаће последња уз вас када се сви остали удаље да би досули пиво и причали о кошарци, или напудерисали нос и оговарали друге званице на журци. Остаје само да дотичну особу наведете на заједнички одлазак кући (пожељни детаљи: шетња пустим улицама, магла, влага, хладноћа; ако се читава прича дешава у летње време, изазовите језу каквом причицом коју сте покупили са ових страница или измислили у тренутку надахнућа). Битна стратегија је да увек имате још нешто да додате. После довољно излагања јези, унутрашњој или спољној, дотична особа ће бити спремна да се нађе у вашем заштитничком/утешном загрљају. (Знамо да звучи као блеф, али ово заиста нисмо измислили.)

Хорор је занимљив

Не може се порећи да је разговор о хорору много занимљивији од, рецимо, разговора о цени бензина код уличних препродаваца (мада и ту постоје извесне додирне тачке). Свако ће покушати да исприча оно што зна о хорору, што је махом крајње оскудно, а заснива се на гомили одгледаних лоших видео копија недавних филмских хорор хитова. Блефер вашег формата врло брзо ће доказати како оно што други имају да кажу о хорору може слободно да се баци у кош (мада ће пажљиво упамтити сва она запажања и тврдње које су му зазвучале довољно занимљиво да их може употребити у неком следећем блефу). Постоји, додуше, врло мала вероватноћа да је неко од ваших саговорника некада прочитао књигу са насловом Господари таме; ако чујете да се неко тиме хвали, сместа промените тему и крените на поље блефа које држите у резерви и које сте савладали захваљујући некој другој књизи из ове серије. И најзад, четврти, можда и најјачи разлог од свих:

Помоћу хорор блефа лако можете смувати фрајера/рибу

Теорија хорора

Уз тако вечне и досадне теме као што су „поетика“ или „естетика“ хорора, једна од највечнијих и најдосаднијих јесте дилема постоји ли уопште хорор као жанр или је све то само маркетиншка смицалица. Овај одељак ће вам помоћи да се снађете у мало вероватној ситуацији да се неко упусти са вама у разглабање о теорији хорора и његовој жанровској утемељености.

Хорор — атмосфера или жанр

Ова дилема се увек може корисно употребити при хорор-блефу, нарочито ако је саговорник неко ко блефира да се разуме у теорију жанра. Неопходно је знати следеће основне чињенице: гледиште о непостојању хорора као жанра заступају они који сматрају да се као жанр може посматрати евентуално фантастика, која се може потом систематично поделити на подврсте (или поджанрове) — научна фантастика, епска фантастика, чиста фантазија, надреалистична књижевност итд. Хорор се, како сматрају поборници ове школе мисли — међу њима превасходно Др Зоран Живковић (види: „КО ЈЕ КО У ХОРОРУ“) — евентуално може сматрати атмосфером страшног, злослутног, језовитог или непријатног, која као таква може да постоји не само у фантастици и њеним подврстама, већ и у свим другим жанровима књижевности (тј. криминалистичком роману, историјском роману, романсама одн. љубићима, итд.) Наравно, поборници овог мишљења су у потпуности у праву.

С друге стране, они који сматрају да је хорор, посебно у последњих двадесетак година, израстао у засебан жанр, немају тако јаке аргументе попут својих супарника, али имају дебелу потпору у пукој чињеници да готово свако сместа може да препозна хорор чим га види: по иконографији и мотивима на насловним страницама књига, по томе што се одговарајући наслови налазе у полицама књижаре уредно обележеним као „хорор“, као и по томе што неки издавачи, који изгледа ни пет пара не дају на књижевно-теоријску исправност, неке своје едиције крајње слободно и безобразно називају „библиотекама хорор књижевности.“ Наравно, поборници овог мишљења — међу којима превасходно није Др Зоран Живковић — у потпуности су у праву.

Због овакве ситуације, ако у разговору налетите на особу која заступа прво гледиште, сместа се сврстајте у поборнике друге школе мисли, и обрнуто, пошто ни у ком случају не грешите. Осим, наравно, ако којим случајем не разговарате са Др Зораном Живковићем. Тада је најбоље да глатко скренете разговор на неко неутрално поље, на пример на фудбал, или одгајање ружа.

Хорор књижевност

У блефирању о хорор књижевности морате користити тактику карактеристичну за блефирање о било којој другој врсти књижевности: у најкраћим цртама — избегавајте класике, а ако баш морате да говорите о њима, користите најопскурније наслове за које сте сигурни да не само што их нисте прочитали ви, већ ни ваши саговорници; потежите увек младе, „нове наде“, писце који објављују у недоступним нискотиражним часописима (по могућству, на хебрејском), а нико вам неће замерити ни ако, у тренутку надахнућа, неку такву „нову наду“ измислите. Овде важи још једно опште правило: обавезно одгледајте све доступне хорор филмове рађене по литерарним предлошцима, баш као што сте у школи радили са дебелим и досадним књигама из лектире. Ко би се још мучио са читањем, када све то може лепо да види у пуном колору за сат и по (или мање, ако користите брзо премотавање за оне досадне делове без убистава). Ипак, постоји неколико области које ће највероватније искрснути као тема разговора о хорор књижевности, па морате бити спремни да се у њима, као мачка, увек дочекате на ноге. То су: традиционални хорор, нови хорор, бљузгапанк, хорор-антологије и блурбови.

Традиционални хорор

У традиционалном хорору постоје нека незаобилазна имена („класици“), као што су Мери Шели, Брем Стокер, Едгар Алан По и Хауард Филип (Х. П.) Лавкрафт, о којима више детаља можете наћи у одељку „КО ЈЕ КО У ХОРОРУ“, на крају ове књиге. Важно је да знате да се обично тврди како је хорор својствен човековом изразу још од најранијих дана, када су страшне и необичне приче биле преношене усменом традицијом, обично уз логорску ватру. Са настанком писма и књижевности, ето и хорора у многим писаним споменицима антике — његови елементи могу се пронаћи код Хомера, Вергилија, па и у великом сумерском епу о Гилгамешу. Вероватноћа да вас неко упита који су баш то делови из дела поменутих аутора толико је инфинитезимално мала да је можете глатко занемарити. Да бисте показали како добро познајете класичну књижевност коју, наравно, посматрате искључиво кроз призму хорора, можете рећи како ће ваш саговорник одређене хорор особености лако препознати у средњевековним ритерским предањима и Артуријанским легендама, али да је право формирање оних карактеристика на којима почива савремени хорор, настало у доба романтизма и готског романа.

Готски романи су старомодни и досадни, што зна свако ко је имао тај пех да почне да их чита. Период у коме су они ницали као пословичне печурке после пословичне кише био је отприлике између 1765. и 1825. године и заједнички елементи који одликују већину дела која се убрајају у готски роман јесу ужасни и натприродни догађаји смештени у егзотичним местима (обично самотни замкови око којих увек влада ноћ пуна грмљавине; киша је опционална) са напетом атмосфером. У тим књигама ликови се стално осећају угрожено, неко је непрестано болестан, сваки час се чује како су се негде залупила врата, а из зидова допире чудно крцкање и грицкање. Ако баш морате да причате о готском роману, прескочите Франкенштајна Мери Шели (написан 1818) пошто о томе сви све знају, ако не захваљујући књизи, оно захваљујући однедавно изнова популарним филмским адаптацијама; реците да вам је омиљени готски роман Ватек Вилијама Бекфорда (1786) због начина на који комбинује оријенталне бајке са западном причом о духовима, или можда Отрантски замак Хораса Волпола (1765), један од романа који су и започели читаву ујдурму. Онда вешто скрените тему на скорија дела, за шта ће вам саговорник бити бескрајно захвалан, у заблуди да ћете вероватно рећи нешто о Едгару Алану Поу (пошто је свакако добро поткован из те области захваљујући неумереним репризама старих филмова Роџера Кормана сниманих на основу Поових предложака). Међутим, његова речена заблуда биће готово сместа распршена када будете, уз презирно одмахивање главом, препустили Поа онима чији је то посао — професорима књижевности и пропалим писцима који себе називају критичарима — и започели разговор о Хауарду Филипу Лавкрафту.

Е, сад, ту морате наступити са извесним опрезом, пошто су неке Лавкрафтове приче, као и књиге Случај Чарлса Декстера Ворда и У планинама лудила, објављене и код нас. Треба да знате да је овај легендарни писац и „отац“ новог хорора, живео и стварао у првој половини века (умро је 1937, у својој 46. години). Лавкрафт се надовезао на традицију готског романа нарочито у погледу атмосфере тајанствености, језе и суспенса, тако да и код њега има пуно призивања нечастивих сила (обично помоћу злогласне књиге Некрономикон) и крцкања у зидовима, с тим да је Лавкрафтова генијална иновација у томе што то крцкање изазивају створења из свемира или других димензија. Пошто је време Е. Т.-а још било далеко, Лавкрафтова неземаљска створења нису нимало слатка нити симпатична; напротив, она не само што су толико гадна да се не могу описати (као нпр. у причи „Неописиво“), већ су им и имена таква да их нико не може изговорити а да не сломи језик. Лавкрафтов омиљени јунак-чудовишни бог зове се, отприлике, Јог Сотот, а још један из реда тзв. Древних Богова, Ктулу (или Чтулу?) толико је код читалаца постао популаран да о њему и данас пишу приче нови писци хорора који тиме не само што одају пошту старом мајстору, већ и на лак начин долазе до пара, без трунке труда да буду иоле оригинални.

Лавкрафт је познат по пуританском погледу на свет, тако да би сада, да је којим случајем жив, био ужаснут количином секса и насиља у филмским адаптацијама његових прича. У читавом буљуку ових безочних експлоатација Лавкрафтове заоставштине, вредни су помена само филмови Реаниматор Стјуарта Гордона, Реаниматорова невеста Брајана Јузне и Васкрснуто Дена О`Бенона (сви су били део хорор асортимана домаћих видео-клубова, тако да их, уз мало напора, можете набавити и проширити своје знање о овом великану хорор књижевности).

Нови хорор

Као период настанка новог хорора узима се крај шездесетих и почетак седамдесетих година овог века, када су објављени романи Розмарина беба Ајре Левина, Други Томаса Триона и Истеривач ђавола Вилијама Питера Блатија.

Огроман успех ових књига углавном је био изазван њиховим адаптацијама за филм, које су, опет, по систему повратне спреге, изазвале појаву нових, занимљивих писаца који су горели од жеље да и њихова дела буду откупљена у Холивуду за велике паре. Човек који је ту читаву ствар извео са највише стила зове се Стивен Кинг (права за филмску адаптацију његовог дебитантског романа Кери плаћена су, за оно време, астрономских 400.000 долара). Пошто су његови издавачи схватили каква им је златна кока у рукама, распршили су му илузије које је имао о писању квалитетних, дубокоумних књига главног тока, па је Кинг наставио да пише хорор романе и убрзо допринео појави читавог низа имитатора, од којих је најуспешнији вероватно Роберт Р. Мек Кемон. Упоредо са Кингом, у таљиге су ускочили Питер Страуб, Ремзи Кембел, Џејмс Херберт, а и писци који су били активни у претходној деценији, попут Ричарда Метисона и Роберта Блоха, схватили су да им се пружа изванредна прилика да додатно зараде ако се ре-анимирају. Ни омладина није била лења, па се крајем седамдесетих и почетком осамдесетих појавила група нових писаца страве, предвођена Британцем Клајвом Баркером. Тако је нови хорор буквално затрпао књижаре и изборио себи право на посебне полице, како би његови читаоци умели да га пронађу. То је био први корак на победоносном путу ка потврђивању хорора као особеног и маркетиншки препознатљивог жанра.

Готово сви најважнији писци новог хорора помињу се у последњем одељку ове књиге („КО ЈЕ КО У ХОРОРУ“), тако да тамо можете пронаћи онај минимум информација неопходних за успешан блеф. Постоје, међутим, још неке теме карактеристичне за нови хорор, о којима треба понешто да знате: бљузгапанк, антологије и блурбови.

Бљузгапанк

Почетком осамдесетих, научна фантастика је добила киберпанк, тако да је хорор морао да узврати истом мером и запљусне тржиште правом бљузгавицом крви и просутих утроба, а довитљиви издавачи сместа су крстили тај нови хорор-правац бљузгапанком. Испоставило се да се киберпанк прилично брзо испуцао (пошто постоји ограничен број начина да искомбинујете силиконску технологију, виртуелну стварност и оријенталну иконографију), док је бљузгапанк остао релативно виталан (вероватно зато што постоји неограничен број начина да истранжирате људско биће и употребите његову садржину). Имена која треба упамтити јесу млади и обесни ствараоци склони да раде у сваком расположивом медију (књиге, ТВ серије, филм, музика, CD-ROM-ови итд.) попут Џона Скипа, Крејга Спектора и Дејвида Џ. Шоа. Заправо, све су то Американци који су у претходној деценији видели од Британаца као што су Џејмс Херберт и Ремзи Кембел како то треба да се ради. Али, ваш адут у разговору о бљузгапанку треба да буде писац по имену Џек Кечум. Реч је, заправо, о псеудониму. Прави Кечум је био припадник банде Кола Јангера и Џесија Џејмса (пошто није био нарочито бистар, ухватили су га када је шести дан узастопно покушао да опљачка исти воз на истој прузи) и завршио је на вешалима, уз сјајне последње речи: „Момци, ви нећете ни стићи да завршите доручак, а ја ћу већ бити у паклу. Зато, цимајте!“ Нико не уме да објасни зашто би писац, чије је право име Далас Мајр, уопште пожелео да за псеудоним узме име таквог човека, али једно време је у Америци владала фама да је аутор низа гнусно експлицитних кољачких књига започетог насловом Ван сезоне (1981) заправо Хемингвејев унук који се зове Џек, а пише у граду Кечуму, Ајдахо. Роман Ван сезоне бави се једном наизглед обичном америчком породицом која има донекле специфичан укус и афинитете према људском месу. Међутим, оно што овај роман одликује јесте велики број врло детаљних рецепата за припремање људског меса које има укус отприлике као свињско (Мајр тврди да је те рецепте пронашао у књизи некакве аустралијске бродоломнице, Г-ђа Смит на Смртоносној обали; поменута госпођа насукала се негде богу иза леђа, заједно са посадом брода која је употпунила јеловник локалног племена канибала; како се сама извукла, нико не зна). Успех романа Ван сезоне био је толики да је уврштен у листу најбоље продаваних кувара у неким америчким државама, а Мајр/Кечум је написао наставак, после 10 година и још пет-шест књига, међу којима треба поменути Девојчицу из комшилука и Она се буди. Занимљиво је да је Мајр/Кечум водио прави рат са уредником приликом припреме свог првог романа за објављивање, у стилу: „Добро, избацићу једно бодење касапским ножем, ако ми дозволиш да остане ово умлаћивање мочугом.“ Зато је недавно објављена и интегрална верзија романа Ван сезоне, за коју аутор са разложним поносом, тврди како садржи „много више рецепата него првобитно објављена верзија.“ Bon apetit!

Антологије

Једна од прилично безбедних тврдњи у хорор блефу јесте да је хорор као жанр практично одржао у животу англоамеричку кратку причу (што је, под један, сасвим тачно, а под два, то ионако нико не може да провери и оповргне). Пошто савремени хорор писци које мрзи да се баве дужим формама као што су романи треба од нечега да живе, односно објављују своје радове, у Америци и шире појавио се огроман број антологија кратке хорор-приче. Међутим, пошто писцима организованим у институцијама као што је HWA (Удружење хорор писаца Америке) тако добијени хонорари нису били довољни за њихов неумерени и разуздани начин живота, почели су и сами да приређују антологије зарађујући на тај начин додатне хонораре и — позивајући своје колеге да сопствене радове дају као прилог, знајући да ће им једног дана таква услуга бити узвраћена.

Тако је дошло до појаве тзв. антологија заједничког света. Навикли да у школи и на факултету пишу на задату тему, хорор писци су оберучке дочекали идеју да пишу приче у оквиру одређеног света, повезане са једном одређеном појавом, проблемом или атмосфером. Тако смо добили хорор антологије о: зомбијима, сујеверју, сексу, лезбијкама, рокенролу, аеродромима, духовима, вампирима у будућности, вампирима у прошлости, вампирима у садашњости, карневалима, детективима, вукодлацима, каубојима, Индијанцима и тако даље ad nauseam.

Ово можете веома спретно искористити тако што ћете супарника упитати да ли је којим случајем прочитао антологију коју су приредили тај и тај (слободно измислите имена, под условом да их има два, јер испоставило се да такав тандемски рад ужива највећи углед, као код Елен Детлоу & Тери Вајндлинг, Џоа Скипа & Крејга Спектора, Ремзија Кембела & Стивена Џонса, Горана Скробоње & Отоа Олтвањија)^[1] о томе и томе (и овде можете пустити машти на вољу — погодне теме су, рецимо, хорор антологије о старачким домовима, уклетим клозетима, убилачким четкицама за зубе или фудбалским дербијима). Цака је да обавезно поменете, како би цела конструкција добила потребан кредибилитет, измишљену причу неког познатог, стварног писца попут Стивена Кинга, Клајва Баркера, Питера Страуба итд. Пазите само да ту не укључујете Херберта, не зато што је он гадљив на хонораре, већ зато што је ноторна чињеница да Херберт не уме да напише ништа краће од романа. Будите сигурни да ће таква ерудиција, под условом да пажљиво пратите наше савете, помоћи да оставите утисак праве хорор свезналице.

Блурбови

Блурбови су оне згодне мале поруке и коментари које можете наћи на насловним странама хорор књига (обично су у питању џепна издања). Њихова сврха је, заправо, да препоруче књигу потенцијалном читаоцу и купцу. Издавачи који желе да прогурају књигу неког новог, непознатог аутора, обично ангажују старе, проверене и славне писце да ту књигу прочитају и о њој дају кратак коментар, за масан хонорар. Тако су блурбови заправо и једини разлог што су се одређени писци одлучили да живе од свог списатељског умећа, знајући да ће једног дана за написани ред или два добити (релативно гледано) далеко више пара него за нову књигу.

Проблем је, наравно, што издавачи из коментара писца од ког су поручили блурб издвајају оно што им највише одговара, па тако коментар који је првобитно гласио: „Запањујуће немушта књига; интересантно да се аутор уопште усудио да потпише овако срамотно дело“ осване на корицама у нешто скраћеној варијанти као: „Запањујуће интересантно дело.“ Ноторан је блурб који се појављује на корицама књига Дена Симонса, а написао га је Стивен Кинг: „Осећам страхопоштовање према Дену Симонсу.“ Оно што широка јавност, наравно, не зна јесте да разлог због ког Кинг осећа страхопоштовање према Симонсу није Симонсова списатељска вештина, већ начин на који овај већ годинама заредом успева да му енормни трошкови за смуцања по свету буду одбијани од пореске основице као „трошкови истраживачког рада“ за нове књиге.

Хорор филм

Сви воле да блефирају да познају хорор филм из једноставног разлога што је то најдоступнији вид жанровских остварења у нашим условима: пошто готово свака породица има видео, а ни телевизија нам није од раскида што се тиче хорор репертоара, можете бити прилично сигурни да је ваш саговорник гледао филм о којем је одабрао да прича. Трик је у томе да га пресечете баш када је почео да се загрева и захуктава у описивању, рецимо, експресивне црно-беле фотографије првих филмова Тода Браунинга, те да наведете разговор на своју воденицу, тј. на експериментални новозеландски нови талас.

Да не бисте себе довели у незгодну ситуацију да останете затечени неуморном тирадом филмске хорор-свезналице, морате упамтити макар неколико основних чињеница из области хорор филма.

Неми период

Пре појаве звучног филма, хорор филмови имали су велики недостатак техничке природе: пошто су имали само музичку пратњу која се (бар пре појаве технике Movietone-а) уживо свирала у биоскопима, ослањали су се на изражајну глуму, пантомиму и сценографију да би дочарали атмосферу језивог. Људи који су то гледали несумњиво су се забављали, али због наведеног недостатка ретко су се плашили, пошто о некој емотивној укључености или манипулацији страхом није могло ни бити говора, осим у заиста најбољим хорор филмовима тог периода. Данас, ипак, чак и остварења попут Фантома из опере (1925) са Лоном Чејнијем у главној улози изгледају толико недужно и невино да се понекад пуштају на ТВ-у заједно са цртаћима који су, иначе, често много насилнији и шокантнији од оваквих класика. Можете поменути немачки филм Др. Мабузе (1922) који је режирао славни Фриц Ланг и који је инспирисао још три наставка, или познати филм Носферату (1922) Ф. В. Мурнауа са Максом Шреком (види „КО ЈЕ КО У ХОРОРУ“), прву филмску адаптацију романа Дракула Брема Стокера. Али, ако ваш саговорник спремно настави да брбља о хорорима из немог периода и са посебним одушевљењем се окоми на такве опскурне наслове као што су Голем или Кабинет Др. Калигарија, најбоље је да одустанете или промените тему: очигледно је реч о студенту режије, филмском критичару или, једноставно, стручњаку за ту област. Савршено часна одступница може вам бити реченица у стилу: „Ах, да, ти Немци… Али, ипак, мислим да је холивудски филм из раних тридесетих најзаслужнији за формирање јасних одредница жанра.“ Ако ваш саговорник то схвати као нови шлагворт и спремно почне да меље о филмовима Џејмса Вејла, извините се и удаљите што неупадљивије можете.

Холивудски хорор 1930–1968.

Кључна имена у овом периоду су: Бела Лугоши, Борис Карлоф, Тод Браунинг, Џејмс Вејл, Винсент Прајс, и Роџер Корман. Филмска адаптација романа Франкенштајн у режији Џејмса Вејла (1931) била је заправо најзаслужнија за сврставање великог броја филмова сличне атмосфере у групу, одн. жанр хорора. Безимено чудовиште у филму је маестрално одглумио Борис Карлоф, да би се затим појавио у низу наставака (Франкенштајнова невеста, 1935; Франкенштајнов син, 1939) и других великих хорор-хитова (Мумија, 1932; Стара, мрачна кућа, 1932). Иако су Франкенштајнову творевину у каснијим верзијама глумили многи познати глумци, укључујући ту и Лона Чејнија Јуниора и Кристофера Лија, Карлоф ће остати упамћен као архетипско отелотворење створења насталог у машти Мери Шели.

Други велики архетип хорора свакако је Дракула. Роман Брема Стокера имао је много адаптација, али најславнија је она коју је 1931. режирао Тод Браунинг и у којој ноторног грофа-крвопију глуми још један гастарбајтер у Холивуду, Бела Лугоши. Ипак, ако баш морате да користите блеф када говорите о овом периоду хорор филма, прескочите такве очигледне примере и радије устврдите како су прави бисери наслови попут оригиналног филма Ноћ мора пасти (1937); Зачарана (1945) са Филис Такстер у улози поремећене жене подељене личности; Тамно огледало (1946) са Оливијом де Хевиленд у улози близнакиња, од којих је једна психопата и убица; и Извините, погрешан број (1948), са сјајном Барбаром Стенвик у улози жене везане за кревет, која случајно преко телефона чује да постоји завера чији је крајњи циљ њено убиство. Последња сцена овог филма — „Хенри, неко је на степеницама!“ — и дан-данас гледаоцу одузима дах. Уколико као тема искрсне Роџер Корман и његов серијал адаптација Поових прича са Винсентом Прајсом у главној улози, сложите се са констатацијом да је Прајс једини прави великан тзв. „шлок“ филмова, а да му је највећа заслуга управо одлучујући утицај на младог Тима Бартона који је режирао у протеклих петнаестак година низ сјајних филмова, а први од њих, анимирани филм Винсент, посвећен је управо Прајсу.

Ако ваш саговорник, као последњи адут, потегне Алфреда Хичкока, велике су шансе да ће се ухватити за класичну сцену убиства под тушем у филму Психо. Нипошто се немојте узбуђивати због тога; реците само, крајње самоуверено, како је Хич заправо парафразирао антологијску сцену из филма Диаболик (1955) Анрија-Жоржа Клузоа када човек кога сматрају мртвим устаје из каде и изазива код своје супруге смртоносни срчани удар. Иако је ова тврдња, у суштини, само донекле тачна (Хичкокова сцена је, руку на срце, далеко шокантнија), изгледаћете као да у потпуности познајете оно о чему говорите. Баш као и ми.

Хамеров студио

Хамеров студио прославили су крајем педесетих хорор филмови у којима је Кристофер Ли углавном глумио Дракулу, док је Питер Кашинг углавном глумио све остало. Иако насиље приказано у њима данас делује готово комично, не може се порећи да су Хамерови филмови отворили врата за нове количине крви на платну. Ако се занемари серијал о Дракули, о коме свако има нешто да каже, вредни су помена Хамерови филмови попут Тренутка неопрезности (1956) о студенту осумњиченом за низ силовања и убистава, Страве у уклетој кући (1958) о убиствима секиром почињеним на тавану куће у којој се одвија свадбено славље, или Ужаса у црном музеју (1959), о лудом писцу и његовом помоћнику који тероришу Лондон низом грозних убистава.

Нови талас (1968-данас)

За прекретницу се узима 1968. година искључиво из два разлога: један је високобуџетски филм холивудске А продукције, Розмарина беба Романа Поланског, који се претходне године опробао у жанру режијом Бала вампира; други је, наравно, нискобуџетски филм Ноћ живих мртваца (до тада) непознатог филмског посленика из Питсбурга, по имену Џорџ Е. Ромеро. Од тада све значајније филмаџије покушавају да понове или превазиђу домете првог или другог, у зависности од пара које имају на располагању.

Као што ће Розмарина беба посредно омогућити настанак филма Истеривач ђавола Вилијама Фридкина (1974) који ће на велика платна у биоскопске дворане легитимно увести повраћање, ротирање главе за 360 степени и друге експлицитне хорор-трикове, тако ће и успех малог, стилски упегланог и умешно режираног црно-белог Ромеровог зомби-феста инспирисати настанак филмова попут Тексашког масакра моторном тестером (Тоби Хупер, 1974) и долазак низа младих, дрчних режисера — Џона Карпентера, Брајана де Палме, Дејвида Кроненберга и Веса Крејвена.

Током седамдесетих и почетком осамдесетих, холивудски хорор филм ослањао се превасходно на адаптације књижевних дела хорор-писаца који су нагло постајали невероватно популарни. Тако смо добили Ајкулу Стивена Спилберга (1975) по роману Питера Бенчлија и Де Палмину Кери (1976) на основу предлошка Стивена Кинга. Успех ових изузетних адаптација нагнао је такве холивудске величине попут Стенлија Кјубрика, Роберта Алтмана, Питера Богдановића и Сиднија Лумета да се такође опробају у хорору. Ипак, њихови домети у жанровском смислу били су разочаравајући, за разлику од домета „младих лавова“ попут Крејвена, који је себи изборио место својим првим филмом, Последња кућа лево (1972). Вес Крејвен је наставио да ниже успехе филмовима Брда имају очи (1977), Смртоносни благослов (1982) и Страва у Улици брестова (1984). Овај потоњи постао је зачетак успешног серијала о убици деце, Фредију Кригеру, и стао раме уз раме „кољачком“ серијалу филмова о Петку 13-ом. Тако се хорор-филм диверсификовао у протеклој деценији и постао веома уносна индустрија којој се прикључују и тако мало заступљене кинематографије попут мексичке, шпанске или новозеландске. Ипак, међу њима посебно место припада тзв. „италијанској школи.“

Италијанска школа

Током шездесетих, италијанска филмска индустрија дохватила се америчког вестерна који је своје потенцијале испуцао у претходне две деценије, па је тако настао чувени шпагети-вестерн који је, како то обично бива, системом повратне спреге изазвао прави препород овог жанра у Холивуду.

Слична ствар догодила се седамдесетих са хорором. Иако хорор филм није настао у Америци — његова колевка је Немачка — Холивуд је од њега начинио прави жанр и до краја искористио све његове потенцијале. Међутим, филмови Роџера Кормана и Хамеровог студија производили су се током шездесетих као на фабричкој траци и публика је била жељна нечег новог. И поново је Италија била та која је удахнула нови живот жанру, тако да су `70-те период када хорор-филмом жаре и пале најбољи експоненти „италијанске школе“ — Дарио Арђенто, Лучио Фулчи, Џое Д`Амато, Марио и Ламберто Бава, и други. Тематика италијанских хорора најчешће је окренута окултном, и најбољи примери за то су Арђентови филмови Suspiria, Inferno, Tenebre и Fenomena. С друге стране, Италијани су открили и огроман потенцијал квази-„snuff“ филмова оформивши посебан под-жанр са тематиком канибализма (Холокауст канибала, Канибал ферокс Умберта Ленција); ово су филмови снимани тако да изгледају као документарци, обично о групи истраживача која залута у џунглама Амазона, да би завршила у стомацима људождерских домородаца. Италијани су, изгледа, мајстори да споје неспојиво, тако да постоји и читав низ филмова са елементима еротике и канибализма, које је углавном режирао Џое Д`Амато (Емануела и последњи канибали, Пронађи их и побиј). Најзад, Италијани су спремно пригрлили још једну хорор-тему чија је права експлоатација тек започела у Америци, захваљујући Ромеровој Ноћи живих мртваца — били су то филмови о зомбијима. Можете поменути Зомбије-ждераче меса Лучија Фулчија, Зомби холокауст „Френка Мартина“ (Марина Ђироламија) или занимљиво делце Еротска ноћ живих мртваца Џоа Д`Амата. Проблем са овим покушајима да се експлоатише успех и квалитет Ромерових зомби-филмова јесте у томе што су крајњи резултати више смешни него страшни. Ипак, постоје људи који са страхопоштовањем изучавају „италијанску школу“, чији врхунац означавају филмови Демони и Демони 2 Ламберта Баве; ови људи не само да знају сваку годину производње, дужину филма или имена главних глумаца, већ и то ко стоји иза ког псеудонима. Због таквих потенцијалних саговорника, у блефу о „италијанској школи“ хорор филма морате стално бити на опрезу.

Филмска хорор индустрија своју економску снагу стекла је захваљујући чињеници да је окренута двема изузетно важним групацијама које чине главнину филмске публике: тинејџерима, који гледање хорор филма схватају као неку врсту „испита храбрости“ и финансијски добростојећим јапијима, који хорор филмове гледају зато што је то „in“. Генерално, подручје хорор филма може представљати неисцрпну тему за разговор и простор нам не дозвољава да му се посветимо онолико колико његови потенцијали допуштају. Због тога је ипак упутно избегавати блефирање на ту тему, бар док не буде написан и објављен Блеферски водич за хорор филм. Наравно, ова препорука не важи уколико сте студент режије, филмски критичар, или једноставно стручњак за овај филмски жанр.

Хорор филм и цензура

Идеално прибежиште за случај да вас у ћошак сатера неки од горе поменутих филмских свезналица. Наиме, хорор филмови код нас доспевају углавном на два начина: или крађом, одн. пиратским преснимавањем оригиналних VHS касета, или крађом, одн. пиратским преснимавањем филмова који се емитују преко сателитских станица. Проблем је у томе што су оба извора оријентисана на британску производњу (због истог ТВ система који имамо ми и Британци, тј. PAL), а у Британији већ десетак година влада жестока кампања против тзв. „гаднића“, у којој су цензорима дата широка овлашћења за одстрањивање непожељних сцена. Ситуација је нешто боља у САД, али због некомпатибилности, њихове касете на NTSC систему негледљиве су у нашим приликама. Зато можете бити прилично сигурни да ваш саговорник не може бити сигуран да је филм о ком говори заиста одгледао у интегралној верзији. Стога лаконски помените да сте на свом мулти-систем супер-Сони тринитрону баш недавно одгледали нецензурисану верзију и, о, човече, чега све тамо нема! Читавих дванаест (или колико вам падне на памет) минута експлицитних сцена насиља (па дајте машти на вољу)… итд. итд. Ни највећи познавалац заиста неће моћи да вам каже да нисте у праву.

Хорор музика

Хорор музика је једна од тема згодних за блефирање зато што можете бити прилично сигурни да је ваш саговорник не слуша. Ипак саветујемо да најпре пажљиво испитате ту ствар, а онда, када се уверите да он (или она) слуша искључиво џез, соул или Брајана Иноа, навалите из све снаге са чињеницама које сте напабирчили из овог одељка.

Дакле, хорор музика углавном је доступна у форми музичке подлоге за хорор филмове (нпр. симфонијска квазикласика Војћеха Килара компонована за Брем Стокеровог Дракулу Френсиса Форда Кополе или компилиране песме најразличитијих праваца и извођача које су се појавиле у овом или оном холивудском хорору Б-продукције). Уколико желите да изгледате као неко ко зна о чему говори, хвалите се својом колекцијом снимака групе Гоблин (сарађивали са чувеним италијанским хорор режисером Даријом Арђентом) или музике из филмова Лучија Фулчија. Међутим, ваш прави задатак и животни циљ јесте да изблефирате како пратите и познајете рокенрол музику надахнуту искључиво хорор жанром.

Пошто ћете на журци по дефиницији тешко имати прилику да разговарате са неким ко памти Алиса Купера, Black Sabbath и групу Kiss, можете безбедно рећи како изузетно цените Куперове сценске наступе, нарочито оно када га вешају и када себи пробада бутину на бини, затим како Black Sabbath кроз своје псеудоокултне текстове заправо дају фину ироничну критику савремене западне културе, док су Kiss, и поред онолике шминке и хорор иконографије, у ствари свирали искључиво песме о колима и девојкама, тако да су заправо издали ствар хорора.

Заиста врућа тема за блеф о хорор музици јесте нови правац у рокенролу који се назива death metal. Експоненти овог правца су такве групе попут Antrax, White Zombie, Morbid Angel, Deicide, GWAR, Cannibal Corpse, Merciful Fate и King Diamond. Пошто су сви ови „уметници“ релативно фришки, овом територијом морате газити пажљиво, јер никада не знате када ће ваш супарник у хорор блефу извући из рукава неки податак који ће вас довести у неприлику. Треба да знате да су сви ови рокери одрасли уз хорор филмове и хорор књижевност, тако да се ти утицаји снажно виде, нарочито у текстовима њихових песама и у њиховим сценским наступима. Прилично је згодно да се похвалите како имате на CD-у албуме Повратак вампира групе Merciful Fate, Америка мора бити уништена GWAR-а, па чак и њихов видео филм Фалус у Земљи чуда (нажалост, у NTSC формату, тако да не вреди да скокнете до куће и донесете га ради дегустације). Реците како најдубље цените Кинга Диамонда (који је некада радио са Merciful Fate) и Балзака Смртоносне Чељусти из GWAR-а као истинске хорор уметнике. Уколико сте у прилици, обавезно реците како се сав death metal може дефинисати отприлике као Роки Хорор (види ниже) укрштен са Ноћи живих мртваца, Носфератуом, Истеривачем ђавола, јевтиним кунг-фу филмовима и хрвањем кепеца, уз понешто музике. Ако чак ни то не буде довољно, глатко изјавите да сте приликом свог недавног боравка у Индијани присуствовали концерту групе Haunted Garage који је отворен тако што су „лекари“ унели носила са „трудном“ женом из чијег је стомака искочио Дјуки Флајсвотер, певач ове групе, да би појео постељицу, прегризао пупчану врпцу, ишчупао лекару гркљан и почео да пумпа своју „маму“. После тога, нико вам не може рећи да хорор рокенрол није свеобухватан.

Посебна тема за разговор о хорор музици јесте Роки Хорор, тако да морате знати понешто и о томе, како се не бисте насукали на сопственом терену. Реч је о култном мјузиклу Новозеланђанина Ричарда О`Брајена, који од 1973. жари и пали по свету у разним театарским поставкама, од којих је, наравно, најпознатија она оригинална, лондонска, која је прославила глумаца Тима Карија у улози Др. Франкенфуртера. (Можете узгредно додати да је то исти онај глумац који је маестрално одиграо кловна Пенивајза у филмској верзији Кинговог романа То.) Роки Хорор је комбинација мотива из SF и хорор филмова 50-их и 60-их година, помешаних са трансветитима, садомазохизмом и изврсним рокенролом. Године 1975. снимљен је филм са добрим делом оригиналне поставке (можете нагласити да је у овом филму Сузан Сарандон дала једну од својих најбољих рола) и овај филм постао је чувен по томе што се већ годинама приказује у истим малим биоскопима на западу, искључиво на поноћним пројекцијама, уз посету увек исте публике одевене тако да личи на ликове са платна и спремне да на сваки део дијалога хорски одговори на безобразан и духовит начин. Спремно изјавите да сте у Лондону неколико субота заредом ишли на пројекције одевени као Трансилванијац, и ђускали Временско закривљење, али да вечерас, ето, нисте нешто расположени за то. И обавезно нагласите како вам је омиљена песма из овог мјузикла „Слатки трансвестит са Трансексуалне Трансилваније“. Не само што ћете тако оставити утисак правог познаваоца хорор музике, већ ћете стећи и пожељан ореол благог чудаштва, што ће вас аутоматски учинити веома интересантним, како на журци, тако и шире.

Хорор стрип

Разлог за то што сте се уопште нашли у прилици да користите хорор блеф често ће бити високо мишљење које ће о сопственом познавању хорора имати ваши саговорници на основу великог броја прочитаних стрипова из серијала Дилан Дог и Марти Мистерија. Наравно, као врсни блефер, морате бити спремни и за такву ситуацију: сместа окарактеришите поменуте стрипове приступачне домаћим читаоцима као крајње приземне и индустријски штанцоване експоненте „италијанске школе“ (ово последње обавезно морате изговорити као да причате о смрдљивом сиру).

Пошто сте тако уздрмали позицију саговорника који се одважио да похвали хорор у овим црно-белим свешчицама, хладно га упитајте познаје ли Нила Гејмана (види: КО ЈЕ КО У ХОРОРУ) или неког другог Британца, нпр. Алана Мура, који је отишао у Америку и тамо им показао како треба да се раде стрипови. Када он то порекне са крајње збуњеним изразом на лицу, саопштите му да се о савременом хорор стрипу не може ни говорити а да се не помену таква величине, као и њихов рад на маестралним серијалима попут Чудовишта из мочваре и Сендмена. Обавезно натукните да обновљено Чудовиште из мочваре поседује особени шарм, баш као и Врана Џејмса О`Бара, наравно, пре него што је адаптирана за филм. Али, Сендмен представља потпуно нову димензију стрипа као форме уметничког изражавања, где визуелно постаје секундарно у односу на нарацију и где „графички романи“ као компилације епизода овог стрипа, који се периодично појављује у САД, својим дизајном и опремом уводе стрип на велика врата у домен признате примењене уметности. Гејмана слободно хвалите на сав глас, јер су то пре вас без зазора већ учинили људи као што су Харлан Елисон, Клајв Баркер, Стивен Кинг, па чак и Норман Мајлер (sic!). Наравно, у мање вероватној ситуацији да ваш саговорник управо крене од хвалоспева Сандману и Гејману, са презрењем реците да је у питању крајње помодан и фолирантски тренд у стрипу чији је циљ да се на њему дигну што веће паре, за шта је, уосталом, крунски доказ управо то да Гејмана највише хвале тако осведочени среброљупци попут Елисона, Баркера, Кинга и Мајлера. За разлику од вашег саговорника, заведеног лажним сјајем тих луксузних издања, ви сматрате да је прави дух хорора сачуван управо у стилизованом и сведеном, директном изразу сјајне „италијанске школе“, односно у стриповима Дилан Дог и Марти Мистерија.

Хорор периодика

Блефирање о хорор периодици идеална је тема, имајући у виду то да код нас тренутно не постоји ниједан часопис специјализован за овај жанр. Људи који читају хорор периодику обично су стручњаци за хорор, па их зато заобилазите у широком луку, и ако из разговора схватите да су редовно претплаћени на Фангорију или, далеко било, Гробљански плес^[2], сместа промените тему.

Ако се, међутим, испостави, да је ваша жртва убеђена како се хорором баве искључиво опскурни фанзини и, евентуално, неки познатији SF часописи, сместа се обрушите на њу потковани чињеницама које сте напабирчили у овом одељку.

Дакле, на западу постоје професионални часописи посвећени искључиво хорору, а неки од њих опстају већ читаву деценију, што је завидан рекорд и за периодику која покрива неке много популарније области људског стваралаштва. Најважнија два часописа који се редовно појављују у Америци и Енглеској јесу Фангорија и Мрачна страна. Оба имају отприлике исту концепцију: 70% материјала посвећено је хорор филму, а остатак разним другим темама, укључујући интервјуе са хорор ствараоцима, рецензије књига, мале огласе итд. Једина суштинска разлика јесте у томе да Фангорија, пошто се прави и штампа много ближе Холивуду него Мрачна страна, пише о најновијим хорор филмовима, од којих су многи често тек у припреми и продукцији, док се британски часопис махом бави ретроспективама, класификацијама и осталим прежвакавањима тема из историје хорор филма. Краће речено, Фангорија је далеко актуелнија.

Иначе, сама прича о настанку овог часописа довољно је занимљива да се на журци исприча уз сендвиче и пиво, или док стојите и чекате да се ослободи клозет. Име Фангорије заправо је требало да буде „Фантазмогорија“, али се власницима фирме Starlog Press која је наумила да га покрене то име с разлогом чинило предугачко и гломазно. Онда је главном уреднику новопеченог магазина пало на памет да име скрати до садашње форме, чиме је добио занимљиву игру речи (на енглеском: fan — фанатик, обожавалац; fang — очњак; gore — крв, сукрвица) и први број освануо је као Fangoria. Реакција на часопис, који је углавном био посвећен бескрајним наставцима и верзијама Звезданих стаза, била је прилично лоша, али у редакцију је стигла гомила писама са похвалама за чланак који је до танчина објашњавао технику трик-шминке и извођења специјалних ефеката. Уреднику, чије је име Ентони Тимпоне, синуло је сместа шта треба да учини, и часопис је почео да објављује прилоге везане за до тада неистражену и непознату територију специјалних ефеката у хорор филмовима. Углавном захваљујући томе, опстао је до данас. Стратегија вашег излагања које треба да покаже колико пажљиво пратите хорор периодику требало би отприлике да изгледа овако: препричајте причицу о настанку Фангорије, питајте саговорника да ли случајно поседује број 122, јер вам се баш тај број загубио на дугом прекоокеанском путу, а у њему је специјални интервју са Стивеном Кингом и Џорџом Ромером (ту нећете много погрешити, јер су њихови интервјуи у сваком другом броју); најзад, овлаш констатујте да сте управо захваљујући овом часопису завршили дописну школу за трик-шминку Џоа Бласка који се тамо стално рекламира, али да због ничим заслужених и неправедних санкција нисте могли да у Орландо (САД) пошаљете маску чудовишта коју сте направили ради учествовања на тамошњем такмичењу и са којом бисте сигурно победили. Уколико је ваш саговорник дама, следећи природан корак био би да је позовете после журке да сврати и процени и сама ваше „чудовиште.“

Што се тиче домаће хорор периодике, постоје само два часописа који су се бавили хорором у историји наше журналистике, један високо професионалан (Мистерије — изашло укупно 7 бројева почетком седамдесетих), други аматерски, по принципу штапа и канапа (Хемитор^[3] — у периоду од 1992–94. изашло укупно дванаест бројева). Једино заједничко за ова два магазина јесте то да су објављивали изузетно добру савремену хорор прозу и покушавали да што боље покрију теме везане за хорор филм, као и то да су оба неславно пропала — први због пада тиража испод 10.000 примерака, други због пада тиража испод 10 примерака. Тако је ипак, и у домаћој хорор периодици, установљена одређена врста традиције.

Ко је ко у свету хорора

Пошто су теоријска питања прилично досадна као тема разговора било које врсте, тако ћете и са хорором бити у прилици да се срећете углавном поводом тврдњи и изјава о неким од његових најистакнутијих експонената. У овом одељку следе најважније информације о оним најзначајнијим ствараоцима из жанра који ће највероватније бити тема у 99% хорор-разговора.

Арђенто, Дарио

Италијански режисер хорор филмова који је дочекан као „нови Хичкок“ после првог филма, Птица са кристалним перјем (1969). Један од најживахнијих режисера хорора када су у питању начини уклањања припадника глумачке екипе — он их дави, одсеца им главе, гази аутомобилима и баца пред возове са толиким ентузијазмом да човек не може а да се не уплаши. Филмови које треба поменути су Мачка са девет репова (1971), Четири муве на сивом плишу (1972), Дубоко црвено (1975) и Суспириа (1977).

Бахман, Ричард

Мрачна половина Стивена Кинга (види ниже).

Баркер, Клајв

Енглески писац хорора чија је каријера кренула брзином муње после изјаве Стивена Кинга да је „видео будућност хорора, и да је њено име Клајв Баркер“. Познат по крајње крвавим и фантастично разузданим причама сакупљеним у збиркама Књиге крви, Баркер се убрзо латио и форме романа, као и филмске режије. Филм Ноћни сој снимљен по његовом кратком роману Кабал, постигао је изузетан успех углавном захваљујући чињеници да се у њему појављује Дејвид Кроненберг. Али, и да није било свог тог изненадног успеха и славе, Баркер би свакако могао лепо да живи имитирајући Пола Макартнија, на кога необично личи.

Бејтс, Норман

Амерички угоститељски радник који је за своје време (почетак 1960-их) показао невероватан распон девијантног понашања: не само што је рашомонисао младе и згодне гошће кроз рупицу у зиду, већ их је нападао касапским ножем док су се туширале, облачио женску одећу, држао балсамован леш у соби и поврх свега, није две године платио порез! Овакав лик био је као створен да буде овековечен у једном од стожерних романа савременог хорора, Психо Роберта Блоха (види ниже); у ствари, он је настао захваљујући правом серијском убици по имену Ед Гејн, који је живео у Блоховом комшилуку и радио много гадније ствари него његов фиктивни алтер-его (правио абажуре од људске коже, огрлице од женских брадавица, а порез није плаћао готово читаву деценију). Глумац који га је глумио у ремекделу Алфреда Хичкока (види ниже) насталом по овом роману, Ентони Перкинс, толико није био у стању да се отресе репутације лудака коју је уживао код публике, да је негде пред крај каријере (и живота) дигао руке и решио да се сасвим уживи у улогу. Памти се рекламна кампања за један од наставака овог филма, која је касније много копирана у друге, па и политичке сврхе: „Сви смо ми помало Норман Бејтс.“

Бигело, Кетрин

Америчка режисерка која је до сада режирала само један хорор филм, али и то је било више него довољно да јој обезбеди место у овој алеји хорор великана. Реч је о можда најбољем филму о вампирима снимљеном у протекле три деценије, Пре мрака (1987). Осим што је снимила полицијски трилер Плави челик и две године провела у браку са Џејмсом (Терминатор) Камероном, ова особена и одлучна режисерка завршила је и филм Необични дани у коме на апокалиптични начин дочарава дочек 2000. године у Лос Анђелесу, којим влада дрога звана „Плејбек“ чије дејство вам може омогућити да осетите туђа искуства (тј. да будете силовани, искасапљени или бачени са десетог спрата на плочник) без икаквог ризика. Ако већ причате о овој дами, обавезно напомените, са извесном дозом увређености и мрштења, да је та замисао очити плагијат идеје о дроги званој „Флешбек“, присутне у романима Дена Симонса (види ниже) из циклуса о Хипериону и збирци Љубав и смрт.

Блати, Вилијам Питер

Човек који је написао књигу Истеривач ђавола и решио да се повуче, пошто је продајом права за филмовање зарадио велико богатство. Међутим, захваљујући погрешној процени стопе пораста животних трошкова, морао да се врати писању како би надокнадио оно што је потрошио, па је дописао још два наставка првобитног Истеривача, по чему ће ући у историју хорора као први писац који је од једне озбиљне хорор књиге направио успешну франшизу.

Блох, Роберт

Писац романа Психо и још гомиле књига чије наслове нико не зна. Захваљујући А. Хичкоку, стекао ореол најјезивијег писца психолошког хорора, а пошто је био кућни пријатељ великог броја холивудских глумаца, из прве руке је упознао патологију људског ума и тако до смрти успео да одржи фаму о себи као о најбољем познаваоцу тамних дубина човекове психе.

Брајт, Попи З.

Списатељка млађе генерације, родом из Њу Орлеанса. Постигла велики успех дебитантским романом Изгубљене душе. Осим што добро изгледа на фотографијама, позната у хорор фандому по томе што се облачи на оригиналан и необичан начин, као и што живи са своја два љубавника (истовремено) у троуглу који функционише у сваком смеру. Ако будете у прилици да говорите о њој, никако не заборавите да нагласите оно „З“ које се, богзна зашто, изговара искључиво као „Зи“.

Браунинг, Тод

Славни холивудски режисер који је задужио хорор жанр таквим бисерима као што је филм Дракула (1931) са Белом Лугошијем и Наказе (1931). Иако се овај потоњи филм сматра најодвратнијим хорор делом у читавој историји кинематографије, чак и када се пореди са таквим екстравагантним гадостима као што су Зли мртваци или безбројни савремени филмови о зомбијима, реч је заправо о најбољем Браунинговом остварењу које је своју лошу репутацију стекло искључиво захваљујући томе што су наказе које у њему глуме стварне, а не маскирани „нормални“ глумци, па гледалац нема ону одступницу у утешну помисао да је све то тамо на платну само каобајаги. Управо из истог разлога, много година касније неуспех ће доживети и фантазија Рона Хауарда Вилоу, где кепеце глуме прави кепеци.

Бредбери, Реј

Амерички писац научне фантастике и хорора који је најбоље пролазио крајем педесетих и током шездесетих. Из тог периода потичу и његове најбоље хорор приче, обично крајње безвезно адаптиране за филмове и ТВ серије као што су Илустровани човек и Позориште Реја Бредберија. Пошто је његова књига Нешто нам се зло привлачи једна од омиљених књига Стивена Кинга, не би било лоше када бисте прочитали који пасус из ње, колико да знате о чему је реч, али ако желите да звучите заиста као прави познавалац, хвалите се тиме да сте читали Бредберијеве збирке хорор прича Мали убица или Октобарска земља.

Чејни, Лон

Глумац из периода немог филма, познат као „Човек са хиљаду лица“, због моћи трансформације у филмовима у којима је глумио. У хорор жанру остаће упамћен по изузетним остварењима у филмовима Звонар Богородичне цркве (глумио је Квазимода, не Есмералду) и Фантом из опере (глумио је Фантома, не оперу). Многи хорор глумци из каснијег периода покушали су да опонашају његове покрете и гестове, али никада нису до краја успели у томе. Изузетак није био ни Лон Чејни Јуниор, његов син, који је наступао као Франкенштајново чудовиште у филму Франкенштајнов дух (1942).

Де Палма, Брајан

Успешан амерички режисер који се осамдесетих прославио бесрамним имитирањем Хичкокових филмова. Међу његова значајна хорор остварења спадају Кери (по роману Стивена Кинга) и Blow Out (на ФЕСТ-у најпре приказан као Гуми-дефект, а касније, у биоскопима, под идиотским дистрибутерским називом Пуцањ није брисан). Овај потоњи, осим што је бесрамна имитација једног другог великог режисера (М. Антониони), значајан је по томе што је у њему Џон Траволта одглумио своју прву улогу која није имала везе са плесањем и наслеђем Грознице суботње вечери (што наводи на озбиљну помисао да без овог филма можда данас не бисмо имали Петпарачке приче). Де Палма је, такође, још један од оних стваралаца-шкртица који би желели да све паре остану у фамилији, па је за већину својих филмова ангажовао рођену жену, глумицу Ненси Ален; на овај начин се приближио великанима из других области шоу-бизниса, међу којима су најпознатији Џон Ленон и Пол Макартни (види: Блеферски водич за Битлсе). У прилог овој тврдњи иде и чињеница да се режисер, после развода са Ненси Ален, венчао са Гејл Ен Хард, која му је постала продуцент (иначе, у питању је бивша жена Џејмса Камерона који је отишао у топли загрљај Кетрин Бигело — види горе). Ако се у хорор-разговору докачите Де Палме, обавезно га упоредите са Кроненбергом или Џексоном (види ниже) и са презрењем етикетирајте Де Палмине поклонике као безнадежно застареле и без осећаја за стил (макар и сами волели његове филмове).

Детлоу, Елен

Жена која је најзаслужнија за високи углед који хорор књижевност данас ужива у свету; захваљујући њеном уредничком раду на годишњим антологијама најбољих хорор и fantasy прича (fantasy део обрађује њена колегиница, Тери Вајндлинг) до најшире публике дошла су врхунска литерарна остварења читавог низа младих хорор стваралаца. Осим по свом уредничком раду, остаће запамћена и по блесавој гардероби и маскама које стално носи на хорор конвенцијама.

Џексон, Питер

Новозеландски филмски режисер који је светску славу стекао као мајстор неукуса својим деби остварењем Неукус. Поступивши на проверени начин Џорџа Ромера и Тобија Хупера (види ниже), снимио је овај филм са неколико пријатеља, а себи доделио најважнију улогу, улогу храброг Дерека који се бори против опаких ванземаљаца и највећи део филма проводи покушавајући да затвори сопствену лобању и у њу врати парче мозга које му непрекидно испада. Трећи Џексонов филм (други се звао Упознајте Тупавце), Мртав мозак, бавио се темом зомбија и толико је био свеж и оригиналан да је пре пар година освојио прву награду на Фестивалу фантастичног филма у француском граду Аворијазу. На жалост, потоње Џексоново остварење, Небеска створења, показује његову намеру да се бави „озбиљним“ темама, што је само први знак неизбежног пада у жабокречину претенциозног уметничарења.

Ечисон, Денис

Амерички писац млађе генерације познат по новелизацији хит-хорор филмова (Магла, Видеодром), жестоким кратким причама и успешном уредничком раду на хорор антологијама. Осим што изгледа као доброћудни меда, овај брадоња избегава фотографисање на конвенцијама и фестивалима, а дефинитиван доказ његове уврнутости јесте управо Ечисонова склоност према професионалном америчком рвању. Можете поменути његове изврсне збирке Мрачна земља и Црвени снови, али ако желите заиста да поентирате, измислите наслов приче коју сте прочитали у најновијем броју Гробљанског плеса (тешко доступан полупрофесионални хорор часопис) и коју је Ечисон посветио Халку Хогану.

Елисон, Харлан

Иначе веома познат и плодан писац научне фантастике, који је често писао и хорор. По сопственом признању, својим највећим достигнућем сматра то што је открио Дена Симонса приликом одржавања једне од „књижевних радионица“ и лансирао овог младог писца у хорор орбиту. Осим непорецивог угледа који ужива међу поклоницима фантастичне прозе, Елисон такође важи и као човек чији су есеји далеко занимљивији од његових прича — нарочито када су свађалачки настројени, увредљиви и осветољубиви према колегама писцима.

Гејман, Нил

Млади британски писац и стрип-сценариста, творац мега-успешног серијала Сендмен. Једини човек који је освојио светску награду за фантастичну књижевност за стрип-сценарио, што је толико озлоједило сујетне писце, да је после тог скандала брже-боље уведена категорија за „остале медије“ где су се могли безбедно трпати такви „маргиналци“ попут Гејмана. Иначе, писац огромног знања, ерудиције и маште, који ће — ако не буде лењ — наследити такве великане као што су Стивен Кинг и Клајв Баркер.

Грант, Чарлс Л.

Амерички писац присутан у хорору већ више од двадесет година; међутим, пошто је по природи стидљив, стално га „откривају“ као нову наду. Уколико схватите да ваш саговорник не зна о чему прича (одн. није прочитао књигу Господари таме), заузмите потпуно исти став и супротставите се његовом гледишту да хорор књижевност престаје са Кингом и Баркером. Реците како постоји један млади аутор који није још навршио ни педесету, а написао је, приредио и објавио већ више десетина књига. Ако је ваш саговорник, ипак, довољно истрајан па захтева да му препоручите неки наслов, помените серију антологија о Заливу Грејстон и кажите да је у последњој по реду објављена и ваша прича, написана под псеудонимом. То би требало да буде више него довољно.

Херберт, Џејмс

Енглески писац који је почетком седамдесетих схватио да од хорора може боље да живи него од бизниса са рекламама (што само доказује да је тамо, на Западу, све потпуно наопако). Сврстава се у писце тзв. „пулп“ хорора, углавном зато што жртве у његовим романима (никада не пише приче, јер кратку форму сматра сувише кратком) бивају на овај или онај начин самлевене или спљескане у пулпу. Његови најславнији наслови су Пацови, Преживео, Магла, Месец, Гробница итд. а као највећи мотив за читање његових дела може послужити чињеница да је он један од омиљених писаца Стивена Кинга. Ако ваш саговорник буде напоменуо да код Херберта не воли превелику количину крви, хладно приметите да очигледно није прочитао његов роман Светилиште (што је највероватније тачно, пошто у тој књизи не само да нема много крви, па је невероватно досадна за читање, већ је и најобимнија од свих Хербертових радова) и објасните му како се управо на том примеру може сагледати сва дубина и хуманост Хербертове прозе.

Хичкок, Алфред

Стивен Кинг холивудског филма 50-их и 60-их.

Хотала, Рик

Идеална тема за блефирање, пошто је реч о писцу којег код нас нису читали чак ни најупућенији стручњаци за хорор. Овај писац потиче, као и Стивен Кинг, из Мејна, у Новој Енглеској која је, као што сваки хорор фанатик зна, место одакле су потекли такви хорор писци као што су Натанијел Хоторн, Едгар Алан По и Хауард Филип Лавкрафт. Хотала је до сада објавио девет изврсних хорор романа, међу којима се издвајају Аветна светлост, Мрачна тишина и Хладни шапат. Теме којима се Хотала бави варирају од ликантропије до прича о духовима, а по његовим кратким причама из циклуса Мала браћа урађени су стрипови у издању куће Dark Horse Comics. Иначе, Хотала личи на неког професора књижевности или библиотекара, што није ни најмање чудно јер је он својевремено, пре него што се обогатио писањем, био и једно и друго.

Хупер, Тоби

Амерички режисер који се пре више од две деценије прославио култним филмом Тексашки масакр моторном тестером уз помоћ косценаристе Кима Хенкела и групе другара, глумаца који су још студирали и полупрофесионалних сниматеља. Пошто је то био рецепт који је неких пет година раније успешно опробао Џорџ Ромеро, овај филм је стекао култни статус и ушао у Гинисову књигу рекорда по дужини трајања непрекидног вриштања главне глумице. Најуспелији лик из ове топле људске приче смештене у још топлији Тексас јесте створење по имену Кожно лице, малоумник који транжира жртве моторном тестером, гули им лица и користи их као маске. То је уједно једна од најпрофитабилнијих хорор франшиза, уз Фредија и Џејсона, и његове лутке, постери, беџеви и стрипови преплавили су тржиште, где успешно опстају захваљујући наставцима Масакра (укупно 3 досад снимљена). Уколико ваш саговорник искаже истинско усхићење за Хуперово ремекдело, можете с презиром изјавити како је, за ваш укус, драматургија тог филма исувише… па, исецкана.

Италијанска школа

Види одељак: ХОРОР ФИЛМ

Јакшић, Зоран

Панчевачки писац млађе генерације, ангажован превасходно на пољу научне фантастике и овенчан многобројним наградама за дела тог жанра. Велики број његових прича и новела садржи хорор елементе (можете ноншалантно поменути збирку прича Никадорски ходочасник или новелу „Дубрава“ знајући са великом извесношћу да их ваш саговорник није читао) и већ се очекивало да ће Јакшић постати још један припадник све веће групе домаћих стваралаца окренутих чистом хорору, када му се догодило то да се оженио и постао изгубљен за сваку врсту књижевног стваралаштва, па и ону стравично-ужасну.

Карпентер, Џон

Амерички филмски режисер познат по томе да, како му каријера одмиче, снима све горе филмове. Његов први дугометражни филм, снимљен техником „штапа и канапа“ (Тамна звезда) уједно је и најбољи. После њега следи Напад на полицијску станицу бр. 13 који је нешто гори, па Ноћ вештица (филм који је обично разлог за ваше блефирање о Карпентеру), Магла која је слабија од Ноћи… итд. Влада опште раширено уверење да ће Карпентер, који иначе воли и да компонује музику за своје филмове, уколико буде имао довољно пара, ићи толико далеко да ће му последњи филм бити неки хорор-еквивалент Болера Бо Дерек, најгорег филма икада снимљеног у историји људске врсте. Приликом блефирања, треба спретно да баратате чињеницом да се једним од највећих Карпентерових достигнућа сматра креација Мајкла Мајерса (види ниже).

Кембел, Ремзи

Живи доказ о тези да танка црта дели генијалност и лудило. Кембелово британско креативно лудило постало је током седамдесетих веома уносно, тако да је Ремзи (увек га помињите са одређеном присношћу и топлином, као да сте колико јуче заједно попили по пинту у неком ливерпулском пабу) утицао на формирање таквих писаца као што су Клајв Баркер и Џејмс Херберт (види горе); тачније, велики комерцијални успех Ремзијевих романа Лутка која је појела своју мајку, Паразит и Лице које мора умрети дефинитивно је натерао ову двојицу да се професионално баве хорором. И мада су сва тројица врло имућни, и дан-данас се, када се нађу у истој кафани, неуморно свађају око тога ко ће да плати туру (енглеска посла).

Кинг, Стивен (Познат још под псеудонимом Ричард Бахман)

Један од најчешћих разлога због којих ћете се уопште наћи у прилици да примените хорор блеф. Пошто о њему сви све знају, најбоље је да из рукава истресете неколико анегдота, попут оне да је као дете имао фарму мрава са украсима у облику минијатурних људи, па је онда са уживањем посматрао како их мрави преплављују (као што је посведочио познати амерички карикатуриста Гари Ларсон); затим, можете поменути случај када се Кинг једном вратио са дуготрајне промоционалне турнеје по САД и Енглеској (негде у периоду 1982–1985), па га укућани нису препознали нити хтели да га пусте унутра пре него што им је доказао да је то заиста он, ставивши им на увид своју возачку дозволу; такође, корисна је информација да је Кинг двометраш и да од јесени до пролећа пушта браду, да би је од пролећа до јесени бријао. Осим што је бриљантан писац, Кинг је и изразито комерцијалан писац, што може да му буде само отежавајућа околност, али ако сте баш расположени да распалите по њему, онда узмите на зуб његове сценаристичко/редитељске неуспехе као што је филм Терор машина и одвратну навику да се, попут Алфреда Хичкока за време `50-их и `60-их појављује у каквој симболичној улози у сваком филму који са њиме има било какве везе. Обично вам неће бити потребно више од ових информација како бисте доказали да јако добро познајете Краља хорора (ето како презиме може да буде срећна околност), али ако сматрате да треба да се озбиљније припремите (тј. ако очекујете да ћете разговарати са писцима, или недајбоже фановима хорора), можете одабрати један од следећа два начина:

а) тежи (односно да прочитате књигу Господари таме, као и све остало објављено у едицији „Кошмар“); и

б) лакши (да прочитате Блеферски водич за Стивена Кинга).

Кнежевић, Бобан

Домаћи писац и издавач научне фантастике; презирао је хорор до те мере да је објавио прву жанровски целовиту и одређену хорор антологију са надахнутим насловом Хорор, укључивши репрезентативне приче Х. П. Лавкрафта, Стивена Кинга и Клајва Баркера. Ово је учинио у нади да ће читаоцима своје едиције „Знак Сагите“ хорор толико огадити да ће се они вратити стази праведника и правоверном обожавању СФ-а. Пошто је тај подухват имао учинак бумеранга (ова антологија постала је Кнежевићева најпродаванија књига свих времена), Бобан је решио да домаћем хорору зада смртоносни ударац, па је и сам почео да га пише и приче страве шаље на сопствени конкурс. Многи млади домаћи писци упамтиће га као добротвора зато што је први објавио њихове радове, а да им за то није тражио никакве паре (наравно, и ту постоје часни изузеци). Добар избор за омиљену Бобанову причу може бити „Хода као човек“, због особеног приступа архетипу вампира, тј. у лифту.

Коџа, Кети

Осим што изгледа као фото-модел, ова млада америчка списатељица поседује завидан литерарни таленат и немилице га уновчава продајом својих прича часописима као што је fantasy & Science Fiction. Муж јој је некакав уметник-концептуалиста, тако да су главни ликови у њеним књигама најчешће уметници. Неизоставно помените њене романе Шифра, Квар на мозгу и Кожа као највише домете савремене хорор прозе. А онда ноншалантно набаците да поседујете број Плејбоја из 1993. у којој је ауторка позирала за дуплерицу и тако илустровала своју тамо објављену причу. Ако блефирате мушког саговорника, будите сигурни да ћете изазвати завист толико интензивну да ће се граничити са страхопоштовањем. Уколико, међутим, разговарате са припадницом нежнијег пола, пређите на наочитог Клајва Баркера (види горе), па у истом циљу и на исти начин помените неки од гламурозних „геј“ магазина.

Корман, Роџер

Легендарни холивудски филмски продуцент који је снимио гомилу филмова за буџет довољан колико за пертле (пазите: никада немојте рећи „за ималин“ или „за четку за ципеле“, већ искључиво „за пертле“ — филмаџијама је из неког разлога то веома важно). Проналазио је младе, незапослене и талентоване филмске ствараоце, давао им запослење, али ретко и паре, тако да је стално био на мети глумачких синдиката и сличних организација које су га толико прогањале да никада није два дана узастопно снимао на истој локацији. Током шездесетих схватио да је право време да се сниме филмови по делима Едгара Алана Поа, јединог угледног америчког хорор писца, па је направио читаву серију, обично са Винсентом Прајсом у главној улози. Пошто то, захваљујући телевизији, зна свако, никако немојте говорити о Паду куће Ушер, Клатну и јами, Гаврану итд., већ уместо тога одаберите неки Корманов наслов из педесетих који нико није гледао (па ни ви), као што је Монструм уклетог мора, Последња жена на Земљи или Сага о женама-Викинзима и њиховом путовању до вода велике морске змије. У прилог свим овим насловима иде Корманов обичај да упошљава младе и згодне глумице и одева их у костиме од коже који се — због слане морске воде и сунца — током снимања све више скупљају, па како филм постаје све небулознији, то више женског меса можете видети на платну. Захваљујући таквим подухватима, Корман је успео себи коначно да прибави буџете довољне за читаву колекцију пертли, о којој је недавно издао књигу аутобиографског карактера.

Крејвен, Вес

Духовни и филмски отац Фредија Кригера (види ниже).

Кригер, Фреди

Серијски убица натприродних моћи коме је успело да опстане чак у седам или осам наставака филма Веса Крејвена Страва у Улици Брестова као и да добије сопствену ТВ серију — пошто су му жртве углавном деца и тинејџери, које прогања и касапи у сну помоћу своје специјалне рукавице са сечивима нашивеним на прсте, можете о овом симпатичном лику говорити као о „Бранку Коцкици“ (или Роналду Мекдоналду) хорора, у зависности од тога блефирате ли некога ко је наше горе лист, или је пак странац.

Кроненберг, Дејвид

Канадски филмски режисер који је култ-статус стекао захваљујући својим бескомпромисним (читај: пуним крви и секса) филмовима из седамдесетих, попут Беснила и Језе. Сарађивао је са порно звездама (Мерилин Чемберс) и извршио пресудан утицај на низ младих холивудских филмаџија (Карпентер, Де Палма, Крејвен). Познат по томе што је први пут у историји филма на платну приказао распрскавање људске главе у техниколор-синемаскопу, у свом филму Контролори. Наставио да ради у хорор жанру све до успешног римејка класичног филма Мува из 50-их, да би се затим упустио у хибридне „уметничке“ подухвате какав је његов последњи, преамбициозни филм Голи ручак, што само најављује његов дуго одлагани суноврат. Али, сваки прави поклоник хорора сећаће се његових раних радова са дубоким пијететом и приврженошћу.

Лавкрафт, Хауард Филип

„Отац“ савременог хорора, искључиво захваљујући чињеници да је већина савремених аутора одрасла уз његове приче о монструмима са других светова, међу којима се издваја циклус прича о Ктулуу. Осим ове чињенице, ништа друго га не повезује са модерном хорор прозом, тако да можете бити сигурни да је, ако вам саговорник саопшти да је прочитао, нпр. У планинама лудила, и да му се све то изузетно допало, у питању тотални блеф. Хладно му саопштите да је кућа Аркам Паблишинг која објављује post mortem Лавкрафтов опус, недавно штампала збирку његових тек откривених и сређених списа, у ограниченом тиражу од 18.000 примерака са факсимилом потписа давно покојног писца и да сте имали ту срећу да до ње недавно дођете. Са самоуверењем истинског блефера реците да се у тој збирци налази прича по којој ће убрзо бити снимљен нови наставак Реаниматора као и последња прича из циклуса о Ктулуу, у којој и Ктулу и сви други „Старији богови“ бивају уништени у планетарној катаклизми. Уколико сте наишли на правог Лавкрафт-фанатика, то ћете сместа схватити по балама које ће му поцурети низ браду, па дајте неко неодређено обећање да ћете му једног дана позајмити на читање ту драгоцену књигу и брзо скрените тему на нешто друго. Ако вас, међутим, осећај није преварио па је са вама разговарао обичан блефер, оставићете га са изразом крајње постиђености на лицу.

Левин, Ајра

Писац познат по томе да сваких десетак или више година по неком његовом роману буде снимљен филмски хит. Недавно је то био Ивер, крајем седамдесетих Момци из Бразила, а за нашу тему најважнија је, наравно, његова Розмарина беба из 1968. године. Ако већ морате да се упуштате у разговор о овом камену-темељцу модерног хорора, обавезно напомените како је то роман/филм о ултимативном отуђењу и параноји, како је Роман Полански (види ниже) први пут у Холивуду снимао филм по једном књижевном делу, па је буквално схватио да на платну треба да се види тачно оно што пише у књизи, укључујући новинске наслове, датуме итд., те најзад да је Мија Фароу много боље изгледала пре него што се упустила са оним Вудијем Аленом.

Мајерс, Мајкл

Познат по бело нашминканом лицу (изгледа да се велики број филмских баука угледао на Макса Шрека — види ниже), овај манијак натприродних моћи први пут се појавио у сада већ класичном филму Џона Карпентера Ноћ вештица. Најочитије испољавање његових натприродних способности управо је чињеница да његова касапска франшиза и даље живи кроз бескрајни низ наставака, привлачећи све млађу и млађу публику, тако да су сада гледаоци серијала о Ноћи вештица махом деца и тинејџери који тек што су умакли од Фредија Кригера.

Марковић, Александар

Преводилац и писац млађе генерације, познат по томе што је написао и објавио врло мало прича. Ово одсуство, да употребимо Кингов израз, „књижевне елефантијазе“, начинило је од Марковића неку врсту култног аутора међу критичарима и читаоцима. Основно објашњење за одсуство већег броја Марковићевих радова лежи у томе да је он схватио да изврсно пише, али такође и да је то мукотрпан и тегобан посао, па пошто је по природи помало лењ, радије се окренуо лукративнијим стварима, као што је превођење књига за домаће издаваче жанровске прозе. Нипошто не помињите његовог „Белог носорога“ (Тамни вилајет #3), јер ту немате шта да додате ономе што је већ рекла благонаклона домаћа критика (А. Јерков), већ се радије ухватите приче „Дрво које једе змајеве“ (Знак Сагите #1) и рашчланите сложену симболику употребе Чарлија Брауна у хорор контексту.

Мек Кемон, Роберт Р.

Амерички писац који је направио каријеру тако што је у длаку следио опус Стивена Кинга. Кинг објави `Салемово, Мек Кемону се штампа Жедни су!; Кинг напише Упориште, ето Мек Кемона са Песмом лабудице. Кинг запљусне тржиште романом То, а Мек Кемон пројезди на таласу који се за њим дигао са Дечаковим животом. И што је најлепше од свега, не буде ниједном оптужен за плагијат, већ постане један од најчитанијих и најпопуларнијих млађих писаца америчког хорора. Можете мирне душе тврдити како је то само показатељ да публици никада није доста Кинга, па спремно гута и његове сурогате. Уколико, међутим, ваш супарник већ изрекне такву тешку оптужбу против Мек Кемона, спремно га узмите у заштиту употребивши као пример силовиту и крајње оригиналну причу о зомбијима „Једи ме“ какву (због количине одвратности) ни Кинг не би могао (или је можда боље рећи: желео) да напише.

Метисон, Ричард

Човек који је шездесетих написао низ прича и романа у којима је вампире из магле Трансилваније довео у непосредни комшилук читалаца — канцеларије, супермаркете и остала места урбаног окупљања. Његов роман Ја сам легенда својевремено је, погрешно етикетиран као научна фантастика, објављен у библиотеци „Кентаур“, а говори о последњем нормалном човеку у свету насељеном вампирима, који у тако обрнутој подели улога заправо представља чудовиште и опасност по ново друштвено устројство. Осим што је Метисону овај роман донео славу и доста пара, инспирисао је и неколико филмских адаптација од којих је вероватно најгора управо она најпознатија — филм Човек Омега са Чарлтоном Хестоном у главној улози. У Метисонове заслуге убраја се још и чињеница да је он отац Ричарда Кристијана Метисона, младог и успешног хорор писца специјализованог за форму кратке приче.

Њумен, Ким

Енглески писац млађе генерације (колико знамо, нема никакве везе са Полом Њуменом), познат по својим хорор романима Кворум и Anno Dracula-}. Интензивно се дружи са Нилом Гејманом, тако да један другоме пишу славопојке у својој прози, одн. сценаријима за стрип. Ваш саговорник, уколико уопште зна за Њумена, врло вероватно не зна да овај под псеудонимом Џек Јеовил објављује fantasy романе инспирисане системом за играње War Hammer, што само показује да и Њумен, као и многи други писци хорора, има одређених склоности којих се стиди, па такве списатељске подухвате не потписује крштеним именом и презименом.

Олтвањи, Ото

Млади писац хорора из Суботице, који важи за најбољег познаваоца најмодерније светске хорор прозе. То је постигао захваљујући томе што има времена у изобиљу за читање дебелих годишњих антологија Елен Детлоу и Тери Вајндлинг, са повременим паузама за рејв-хепенинге. По сопственим речима, најбоље своје приче написао је управо у паузама између две рејв-журке и његовој прози врло су склоне врло младе девојке у врло кратким врло црним врло сукњицама (на чему му неизмерно завиде други писци хорора). Од Олтвањија се очекује много, а пре свега да коначно приреди чак три антологије савременог хорора за едицију „Кошмар“ — Господаре таме 2, Господарице таме и Господаре таме 3.

Павић, Милорад

Славни домаћи писац књижевности главног тока који је хорор у изобиљу користио у својој најбољој књизи Хазарски речник. Они који су успели да је прочитају свакако знају на шта мислимо, али ви се нипошто не морате бавити једном тако тегобном активношћу. Биће довољна и ваша хладна и самопоуздана блеф-тврдња правог познаваоца хорора да је Павић и после Хазарског речника остао одан страви и ужасу, тј. да су му све остале књиге што стравичне, што ужасне.

Пекић, Борислав

Још један веома читан и награђиван писац савремене домаће књижевности главног тока. Осим што је, као студент књижевности, био више пута примећен да одлази на чашицу рума са оцем аутора овог водича, домаћи хорор је задужио и тиме што је написао књигу Беснило, коју слободно можете назвати првим домаћим модерним хорор романом — поготово ако блефирате у разговору са неким озбиљним поклоником „праве“ литературе или, евентуално, са књижевним критичарем; можете бити сигурни да су они ову Пекићеву књигу са гнушањем оставили после првих двестотинак страна, тако да свакако неће моћи да вам противурече. Да би та ваша тврдња била чврста као армирани бетон, уложите минимум напора да прочитате само последње поглавље овог сјајног романа и цитирајте неку реченицу из њега, без обзира што ништа нећете схватити. Не брините, неће ни ваш супарник.

По, Едгар Алан

Види под „Корман, Роџер.“

Полански, Роман

Амерички режисер пољског порекла познат по својој наклоности према Настасји Кински и разним скандалима са малолетницима. Али, пошто то није оно због чега је занимљив за поље нашег блефирања, потребно је да знате да је он снимио једно од пресудних филмских дела које ће допринети буму модерног хорора — Розмарину бебу. Можете, наравно, са дубоко интелектуалним изразом на лицу говорити о модерном приступу легенди о вампирима у његовом Балу вампира, или о утицају Станара на савремене психолошке хороре, али не саветујемо вам да претерујете, јер су овде, због честог приказивања на локалним телевизијама и у Музеју кинотеке, већ веће шансе да налетите на некога ко зна о чему говори.

Рајс, Ен

Осим што је одликује та особина да је жена, ова госпођа са америчког југа позната је по мудрој одлуци да дигне руке од писања љубића о америчком грађанском рату којима су склоне њене колегинице и сународнице, и да се уместо тога позабави вампирима. Тако је настао изузетно успешан серијал чији је први део Интервју са вампиром. Прави куриозитет у вези са овом списатељицом јесте њено непомирљиво противљење да главни лик, вампира Лестата, у филмској верзији глуми Том Круз, пошто је она Лестата очито замишљала далеко мужевнијим, суптилнијим и најмање за главу-две вишим од овог супруга глумице Никол Кидман. Ипак, када је погледала филм, била је толико ганута Крузовом интерпретацијом да је закупила читаву огласну страну у часопису Верајети како би му се јавно извинила. Уместо да се упуштате у расправу о Интервјуу… о коме сада свако може да блефира захваљујући бесправном приказивању истоименог филма на овдашњим локалним телевизијама, смело изјавите да је најбољи део саге заправо завршни део трилогије, Краљица проклетих, али да чак ни он не може да се мери са новом књигом која је од серије неочекивано начинила тетралогију, Приче крадљивца тела, или пак најновијим наставком, Мемнок, који је од серије још неочекиваније начинило пента(или квинта?)логију. Наравно, та тврдња је дијаметрално супротна стварности, али ваш супарник који није читао ни Интервју… никако то неће моћи да зна, па ће бити приморан да скрушено клима главом, запањен непресушношћу вашег знања.

Ромеро, Џорџ

Великан модерног хорор филма (иако је своје легендарно дело, Ноћ живих мртваца, снимио још 1968). Иако данас изгледа као пријатан седобради чикица, Ромеро је те давне године за једва нешто више од 100.000 $ успео да сними филм који не само да је поставио нове параметре филмског хорор израза (ма шта то значило), већ и више него стоструко наплатио ту инвестицију, захваљујући публици која је са толико спремности прихватила ову језиву причицу о зомбијима да је она уткана чак и у рок видео спотове и рекламе за пиво. Пошто је тако згрнуо велике паре, Ромеро је мирне душе могао да сними још два наставка, Зора мртваца (1979) и Дан мртваца (1985). Један од његових сарадника и мајстор за специјалне ефекте, по имену Том Савини, снимио је 1990. римејк првог дела трилогије, у нади да ће то довести до стварања анимиране серије о зомбијима за децу и тако донети још пара. Увек говорите са великим поштовањем о Ромеру (ни случајно га немојте фамилијарно звати „Џорџ“) и у згодном тренутку разговора убаците податак да је он чак десет година са Кингом договарао екранизацију романа Упориште, али да је на крају морао да се задовољи само режијом Мрачне половине, пошто ниједан биоскоп у Америци не би приказао филм дуг 11 сати и 45 минута.

Савановић, Сава

Влада погрешно уверење да је ово први српски вампир, захваљујући нетачним подацима из приповетке Милована Глишића „После деведесет година“ и филма Ђорђа Кадијевића Лептирица. У ствари, први забележени податак о неком српском вампиру датира из друге половине 18. века, после серије инцидената у селу Медвеђа, где је неки повампирени хајдук Павле терорисао становнике и стоку им, а нарочито једну снајку по имену Станојка. Извештај под називом Visum et repertum ^[4] написао је извесни доктор Филкингер, који је са одредом аустроугарске војске отишао да извиди ствар. Зато можете свакоме ко вам буде поменуо Саву Савановића нос да натрљате Филкингером и да га упутите да прочита оригинални спис који је свакоме лако доступан у папској библиотеци у Ватикану. Уколико вас, пак, читава ствар занима и више него што је потребно за блеферске сврхе, можете (мада то не саветујемо) прочитати причу „Реч која одјекује“ (види одредницу Скробоња, Горан) и тако себи уштедети трошкове за пут до Рима и натраг.

Симонс, Ден

Амерички писац из Колорада (из неког разлога, вероватно из локалпатриотизма, тамошњи издавачи веома инсистирају на томе из које је савезне државе САД њихов писац, тј. Кинг из Мејна, Брајтова из Луизијане, Мек Кемон из Алабаме итд.). После учествовања у једној књижевној радионици коју је водио Харлан Елисон, победио на конкурсу тада активног часописа Зона сумрака за кратку причу и убрзо схватио где леже праве паре, па је за кратко време објавио неколико романа и покупио све могуће награде. Део његовог опуса (Хиперион, Пад Хипериона, Шупљи човек) заправо је научна фантастика, али остатак, који преовлађује (бар по броју страница) чисти је хорор. С обзиром на то да је код нас преведено и објављено чак пет његових књига (горе поменуте, плус Песма богиње Кали и Љубав и смрт), у разговору с презиром пређите преко њих и закачите се за Лешинарску утеху, роман о „вампирима ума“, којим је Симонс 1990. освојио угледну награду Брем Стокер. Пошто ова књига има готово хиљаду страна, можете бити сигурни да ваш саговорник не само што је није прочитао, него је никада неће ни прочитати, због општепознате неисплативости објављивања тако обимних књига код нас. Тако се можете препустити тренутном надахнућу и испричати о „вампирима ума“ оно што вам прво падне на памет. Без обзира шта је, нећете погрешити.

Скип, Џо & Спектор, Крејг

Млади амерички писци који су практично измислили „Бљузгапанк“. Све до 1994, били нераздвојни попут Дракуле и Ренфилда и написали велики број заједничких романа којима је заједничко одсуство сваке мере, укуса и ограничења када су у питању утроба, крв и остале телесне течности. Најпознатији су по серији антологија о зомбијима коју су (наравно) заједнички приредили — Књига мртвих и њени наставци — али ви ћете сасвим лако оставити без текста присутне тврдњом да поседујете оригинално издање њиховог романа Мост пропраћено музиком специјално писаном за ту прилику. То можете употребити и као згодан прелаз на неку другу тему за блефирање у којој се сјајно сналазите, поготово ако је то хорор музика.

Скробоња Горан

познат по томе што је написао ову књигу. Осим ње, зна се још за његове радове као што су Накот (први и једини роман), Од шапата до вриска (прва и једина збирка прича) и Господари таме (прва и једина антологија хорор прозе). Поред писања, бави се и превођењем и издаваштвом (едиција „Кошмар“). У највеће заслуге убраја му се објављивање романа То Стивена Кинга и убеђивање др Зорана Живковића да објави романе Дена Симонса. После читања његовог романа Накот, један домаћи критичар са усхићењем је ускликнуо: „Овај човек би негде у иностранству био богат!“ што је неизмерно утешило иначе неутешну Скробоњину ужу и ширу фамилију. Ако желите да добро изблефирате како познајете његово стваралаштво, најбоље је да одаберете неку од мало доступних (одн. најгорих) објављених прича, као што је „Безимена ствар“ (Алеф бр. 17), или још већи раритет, „Реч која одјекује“ (Свеске бр. 24). Накот нема сврхе да потежете, јер је велика вероватноћа да је колега блефер са којим се жустро свађате управо један од оних 137 људи који су ову књигу и прочитали.

Сомтоу, С. П.

Тајланђанин чије је пуно име Сомтоу Сачариткул; изузетно занимљива фаца, јер је школован у Итону и Кембриџу, где је дипломирао књижевност и музику, а био је и члан Међународног комитета UNESCO-а за музику. Његове приче и романи (најпознатији је серијал о младом вампиру-рокеру Валентајну, Вампирско стециште и Валентајн) изузетно су успела синтеза наслеђа оријенталне културе и врхунског западног образовања. Тип од кога се много очекује на пољу хорор стваралаштва.

Стефановић, Зоран

Млади писац и стрип-сценариста, по професији драматург. Победио својевремено на конкурсу Бобана Кнежевића кратком хорор причом „У пролеће, љубићемо се“, а затим (надамо се, привремено) престао да пише хорор прозу, заведен чињеницом да се писање драма много више исплати.

Стокер, Абрахам „Брем“

Ирски писац коме су у Холивуду и Енглеској желели да подигну споменик такви ликови као што су Бела Лугоши, Кристофер Ли, Френк Ленџела и Гари Одлман. Аутор романа Дракула, који је и дан-данас подједнако морбидан и досадан за читање, упркос чињеници да је заправо плагијат дела Вампир др Џона Полидорија (види: Шели, Мери) и да га је на наш језик превела супруга др Зорана Живковића, Мирјана. Пошто је од крајње незанимљиве приче о румунском властелину који је нешто као ратовао с Турцима у средњем веку, начинио крајње романтичну легенду о грофу-вампиру, захвални писци хорора који су на овај или онај начин изградили каријеру на Дракули, дали су Стокерово име једној од најугледнијих награда за хорор књижевност која се сваке године додељује у Америци. Роман Дракула је код нас објављен у серији дечјих књига „Плава птица“, па су из њега избачени пикантни детаљи са сексуалним алузијама, па тако увек можете неспремног супарника питати да ли је прочитао оригинал, а затим, ако је одговор негативан, измислити „цензурисани“ део препустивши се својој урођеној склоности према сликовитој и експресивној еротици.

Страуб, Питер

Лични пријатељ Стивена Кинга; као да му то није било довољно, написао је гомилу изврсних хорор књига и изборио за хорор књижeвност известан углед у академским круговима. Пошто је ћелав, представља изузетак који потврђује правило да хорор пишу углавном јако „згодне цуре и момци“, које је успоставио Дејвид Џ. Шо (види ниже). У разговору нипошто не помињите Талисман, који је Страуб (или Штрауб?) написао заједно са Кингом, зато што је та књига објављена код нас, па постоје велики изгледи да су је ваши саговорници читали. Најбоље да овлаш поменете његов циклус психолошких хорор-трилера (Коко, Мистерија, Грло) и оптерећеност вијетнамском траумом, да бисте затим непоколебљиво устврдили да је Страубова најбоља књига Да ме само видиш сада. Пошто је њу ретко ко читао и тамо где је објављена, можете бити савршено сигурни да нико неће знати о чему говорите, па ће вас уважавати као врсног „Страуболога“ (Штрауболога).

Шели, Мери

Супруга енглеског песника Персија Шелија и учесница легендарног стваралачког окупљања (неке врсте ондашње „књижевне радионице“) на Женевском језеру 1816. Учесници су још били Лорд Бајрон и др Џон Полидори, а резултат неке врсте књижевног такмичења у писању нових прича о духовима била су два дела значајна за хорор жанр: прича „Вампир“ (Полидори) која ће касније прерасти у роман и инспирисати Брема Стокера да напише Дракулу, и Франкенштајн (Мери Шели). На жалост, испоставило се да се Шелијева грдно покајала што је написала текст бољи од фрагмента „Убице“ који је написао њен муж, јер надобудни песник никако није могао да прихвати њену наглу популарност, што само доказује да се односи мушкарац/жена у браку нису нимало променили у протекла непуна два века.

Шо, Дејвид Џ.

Млади амерички хорор писац, сценариста и филмофил. Својевремено једна од перјаница „Бљузгапанка“ и приређивач антологије хорор прича везаних са филмом, Крик на платну. Ваш супарник у разговору свакако неће знати да је Шо био сценариста за помодни филмски хорор-хит Врана, а уколико се ипак деси да то зна, преостаје вам да као адуте из рукава извучете податке као што су Шоова наклоност према црној кожи (мисли се на одевне предмете), перчин и брадица, фотографисање са укрштеним моторним тестерама у наручју, писање редовне колумне „Бале и булажњење“ у магазину Фангорија и чувена тврдња да „хорор пише изненађујуће велики број згодних цура и момака.“ Припазите се само да ваш саговорник није Ото Олтвањи, који важи за угледног стручњака по питању пикантерија из живота савремених хорор аутора (па тако вероватно зна чак и то одакле Шоу оно „Џ.“ иза имена).

Шрек, Макс

Глумац који се прославио улогом вампира у класичном немачком филму Носферату режисера Ф. В. Мурнауа из 1922. г. Осим што је познат по томе да га је неуспешно имитирао Клаус Кински у каснијем римејку овог филма, постоје неке чињенице које указују на то да је упечатљива шминка овог глумца — који током филма неприметно постаје све одвратнији и одбојнији, тако да личи на оно што вампири и треба да буду тј. на леш који хода — допринела оснивању и развоју линије козметичких производа „Макс Фактор“ (вероватно из разлога што је ово име звучало привлачније од варијанте „Шрек Фактор“). Иако је тачност ове тврдње прилично непоуздана, можете је слободно употребити како бисте матирали противника, чак и ако се којим случајем испостави да је он специјалиста за немачки експресионистички филм и амбициозна хорор-свезналица. У ствари, поготово тада.

Винтер, Даглас Е.

Амерички писац, публициста и сценариста који се хорором бави из љубави, пошто јако добро зарађује као адвокат. Познат по својој најсвеобухватнијој књизи о стваралаштву Стивена Кинга, Уметност таме, као и по књизи са интервјуима које је обавио са најзначајнијим писцима савременог хорора (Лица страха). Познат по страсти сакупљања филмских плаката и музике из филмова италијанске хорор школе, као и по сваком одсуству хумора у његовим сувопарним текстовима. Ипак, крајње информативан за некога кога хорор занима и изван домена блефирања.

Воорхоис, Џејсон

Човек најзаслужнији за велику популарност хокејашких маски, кућног есцајга и камповања на Кристалном језеру код младе популације задојене хорор културом. Испољава изузетну истрајност — таман помислите да сте га се коначно отарасили, кад ето њега у новом наставку Петка 13-ог, у још бољој кондицији. Можете организовати мало такмичење у правилном изговору његовог презимена; то је сасвим безбедна ствар, пошто ни они који су га измислили нису сасвим сигурни како се оно заиста изговара.

Живковић, Добросав „Боб“

илустратор и дизајнер који се често бавио хорор мотивима; илустровао између осталог и антологију Хорор Бобана Кнежевића, као и прво коло едиције „Кошмар“. Прославио се илустрацијом за књигу То Стивена Кинга и углавном захваљујући том успеху добио запослење као уметнички директор у великој међународној рекламној компанији. Тако је Боб (увек га помињите као „Боба“, никако као „Живковића“ — јер ће сви сместа помислити на др Зорана, а „Добросав“ је већ неопростива грешка) постао једини човек са наших простора који је захваљујући хорору себи обезбедио егзистенцију. Касније покушао да се искупи за младалачке грехове илустровањем дечјих књига и осмишљавањем рекламних кампања за слаткише, али никако не може да се отараси хипотеке првог домаћег познатог хорор уметника (што у контексту нормалног разговора звучи веома увредљиво).

Живковић, Др Зоран

Човек најзаслужнији за продор научнофантастичне књижевности код нас. Један од двојице доктора у овој области (другог немамо разлога овде — нити било где — да помињемо) и аутор награђеног романа Четврти круг (који није SF, није ни хорор, у ствари, нико није сасвим сигуран шта је). Др Живковић је, међутим, индиректно веома заслужан и за развој хорора у нашим крајевима; наиме, захваљујући свом академском статусу могао је овде хорору да нанесе велику штету, али није, пошто у томе није могао да сагледа никакву директну личну корист. За то смо му сви захвални. Упркос великом искуству у теорији жанра и објављивању SF прозе, насео на уверавања Г. Скробоње да треба да објављује Дена Симонса, тако да су се у његову SF едицију „Поларис“ попут кукавичјих јаја увукле и такве књиге као што је Песма богиње Кали и Љубав и смрт, са јасним хорор обележјима. Пошто је од њиховог објављивања имао директну личну корист, др Живковић је и даље остао благонаклон према јадним покушајима домаћих писаца и издавача хорора, са узвишеношћу — да се послужимо аналогијом из једног другог жанра књижевне фантастике — Билба Багинса који је пронашао своје место у поретку ствари, па препушта другим хобитима да се носе са Мордором.

О аутору

Горан Скробоња је рођен 1962. у Београду. Родитељи су први пут код њега приметили склоност према хорору отприлике у његовој петој или шестој години када су га, после неколико дана упорног тражења, пронашли у плакару где се затворио после гледања Птица и Психа на телевизији. Први блиски сусрет са припадницом нежнијег пола имао је у мраку биоскопске дворане у којој се приказивао неки хорор филм (разумљиво, ни дан-данас се не зна тачно који) и од тада није сасвим у стању да раздвоји те две ствари (тј. блиске сусрете са нежнијим полом и хорор), што донекле објашњава његову необичну посвећеност овом жанру.

По струци је дипломирани правник, али слободно време троши на писање, превођење и објављивање хорора. Свој невелики списатељски таленат обично прикрива скрибоманијом, која му дође нешто као породична и наследна болест (уосталом, етимолошки му се налази у корену презимена). Не припада домаћем књижевном естаблишменту нити се може надати да ће му икада припасти, имајући у виду број људи које је увредио — помињањем или изостављањем — у овој књизи. Зачудо, то му не пада нарочито тешко, што је само још један доказ да је реч о рођеном блеферу.

1. ↑ Часни изузеци од овог правила су релативно ретки, као у случају Томаса Ф. Монтелеонеа, који је сам самцијат успео да приреди четири изврсне антологије под заједничким насловом Граничне територије #1-#4.
2. ↑ Cemetary Dance — Један од изврсних америчких полупрофесионалних хорор часописа који објављују приче и одломке романа најбољих писаца модерног хорора, до којег је због начина дистрибуирања изузетно тешко доћи у Европи.
3. ↑ Од “Хорор Емитор“, пошто је реч о специјалним бројевима фанзина београдског друштва љубитеља фантастике “Лазар Комарчић“, чије је име Емитор.
4. ↑ додатна напомена: превод текста се може наћи на http://www.vampgirl.com/visum.html