Емитор/470
Из Лазар Комарчић
јун 2оо8.
Тараг: Богови, чудовишта и људи
1
Пригушени звекет посуђа ширио се логором. Војска је вечерала.
Људству је овај пут подељена нешто богатија чорба него иначе, од свињског меса и поврћа, док је другима подељено месо сељака са суседних салаша, који се никако нису мирили са чињеницом да ће нека војска вечерас јести свиње из њихових обора и плодове из њихових вртова.
Господари и витезови су јели говедину с ражња, нешто после војске. Испрва нису хтели да узму и краве, али сељацима оне више неће требати.
У ваздуху је поред пријатног мириса чорбе и печења било и других мириса, мање пријатних: смрад неопраних тела и измета, смрад слабије негованих коња. Задах рањеника из претходне битке и задах смрти. Можда највише задах смрти.
Јер, на западу су били брежуљци за које је сунце управо тонуло. На брежуљцима је расла шума, коју су даљина и вече претворили у нејасну сиву траку. Испред ње су биле разбацане разнобојне мрље непријатељских шатора, изнад којих су се уздизале танке цртице дима.
Уходе су послате пре сванућа. Нико се није вратио.
Реч на крају
Овај спис је настао током 2003/04, писан у три прилично размакнута даха.
Штампана верзија, папагајски ишарана примедбама и преправкама, нетрагом је нестала због два лудака, од којих сам ја један.
На неки начин уклет, спис је и убудуће успевао да ишчезне кад год би се појавио у штампаном облику – и то утолико брже уколико би се над њим провело неко време у преправкама.
Време је пролазило, ствари су се дешавале, мењали смо се, свет и ја, а непокорни спис је чекао да се нађе времена. Сви који озбиљно пишу знају да се не може превише чекати, да се аутор и дело на крају разиђу.
Можда се то десило. Можда бих ово сад стилски мало другачије написао. Можда бих, али времена више није било. Сигурно је требало да га нађем – колико сам га само узалуд потрошио! – и унесем исправке које је спис заслужио. Видећете ликове који нису увек доследни себи, шавове, мало лутања и мало срљања – али зар није и живот такав?
Уживајте док читате; ја сам уживао пишући.
Постоји нада да су ствари могуће, и крила од ветра за сваког ко сме да закорачи у празнину.
М. У.
4. јун 2008.
Био-библиографска белешка
Милан Урошевић је рођен 1979. у Лозници, студира и живи у Београду.
Приче је објављивао у часописима Знак Сагите, Путеви културе, Град и Емитор, као и на више Интернет сајтова. За Емитор је писао и књижевне есеје и обављао функцију књижевног уредника. Заступљен је у збирци Градске приче 3 - Фантастика (2008).
